Ljiljana Pekić poticala je iz jedne od najuglednijih porodica, a onda je u ratu izgubila sve: Decenijama čuvala uspomene na Borislava Pekića
Dodajte Kurir u vaš Google izborLjiljana Pekić, supruga jednog od najznačajnijih srpskih književnika Borislava Pekića, preminula je u 94. godini. Otišla je mirno, u snu, okružena najbližima, a poslednji ispraćaj biće organizovan u krugu porodice.
Iako je javnost najčešće pamti kao životnu saputnicu čuvenog pisca, Ljiljana Pekić bila je arhitekta, svedok burnih istorijskih promena i žena koja je nakon muževljeve smrti preuzela brigu o njegovoj bogatoj književnoj zaostavštini. Sa Borislavom Pekićem provela je tri i po decenije, bila njegov prvi čitalac i sagovornik, a potom je svoj život posvetila tome da njegova dela, rukopisi i ideje ostanu dostupni novim generacijama.
Pogledajte u galeriji fotografije Ljiljane Pekić:
Detinjstvo u Krunskoj
Ljiljana Pekić, devojački Glišić, rođena je 1932. godine u Beogradu. Odrasla je u imućnoj građanskoj porodici, u prostranom stanu u Krunskoj ulici.
Njen otac Dušan Glišić bio je uspešan građevinski preduzetnik, dok je majka Nadežda, sestra nekadašnjeg predsednika Vlade Kraljevine Jugoslavije Milana Stojadinovića, bila pravnica.
Govoreći o najranijim godinama, Ljiljana se prisećala života ispunjenog putovanjima, knjigama i strogim vaspitanjem.
– Živeli smo veoma udobno u prostranom stanu u Krunskoj ulici. Zahvaljujući guvernanti iz Austrije, mi deca nemački smo naučili kad i srpski. Bila sam mirna i povučena devojčica, pomalo sanjalica, ali sam volela društvo. Vaspitavani smo veoma strogo. Imali smo dužnosti i obaveze koje je trebalo da obavljamo. Recimo, morala sam svakodnevno da istresam prašinu sa svojih 20 lutaka. Roditelji su dosta putovali i donosili nam divne poklone iz Pariza, Londona, Rima… Uvek su to bile božanstvene haljine i interesantne igračke.
Posebno je pamtila posete ujaku Milanu Stojadinoviću i njegovom domu na Senjaku.
– Često smo odlazili u njegovu vilu na Senjaku. Imao je ogromnu baštu sa teniskim terenom i bazenom. Za nas decu bio je to pravi mali raj. Obožavali smo okupljanja za Uskrs i Božić.
Rat je prekinuo bezbrižno odrastanje
Porodično blagostanje nestalo je sa Drugim svetskim ratom. Milan Stojadinović je interniran, a kasnije je otišao u Argentinu. Zbog bombardovanja Beograda 1944. godine, porodica Glišić sklonila se u Aleksandrovac kod Požarevca.
Ljiljana je vreme u izbeglištvu uglavnom provodila uz knjige.
– Rat koji je tutnjao tamo nismo ni osećali. Uglavnom sam imala dosta slobodnog vremena, koje sam ubijala čitajući. Sa samo 12 godina pročitala sam celog Balzaka. U Aleksandrovcu smo ostali do oktobra 1944.
Najteži udarac usledio je po završetku rata i dolasku novih vlasti. Njen otac Dušan, koji je bio tehnički direktor lista „Vreme“ i zet Milana Stojadinovića, uhapšen je i odveden u zatvor.
Majka Nadežda pokušavala je da sazna gde se nalazi, obilazeći podrume i privatne kuće koje su tada pretvarane u zatvore. Kada je konačno dobila odgovor, bilo je prekasno. Vraćeni su joj samo muževljev sat i burma, a njegovo ime pojavilo se na spisku 105 streljanih.
„Srušio se ceo moj svet“
Gubitkom oca porodica nije ostala samo bez voljenog čoveka već i bez doma i sigurnosti. Izbačeni su iz stana, dok Ljiljanina majka zbog porodičnog porekla punih deset godina nije mogla da pronađe posao.
– Gubitak obožavanog oca me je porazio. Srušio se ceo moj svet i teško sam se od toga oporavljala. Majka, zbog svog porekla, nije mogla da dobije posao čitavih deset godina. Sa perfektnim znanjem francuskog i diplomom pravnika konkurisala je nebrojeno puta na raznim mestima, ali kad god je stizala njena „karakteristika“ sa porodičnim detaljima, bivala je odbijena. Živeli smo vrlo teško. Mama je nekoliko godina štrikala za preduzeće „Majka i dete“. Imala je normu koju je morala da ispuni svakog meseca, a s obzirom na to da je posao radila kod kuće, svi smo joj pomagali.
Uprkos teškim okolnostima, Ljiljana je upisala arhitekturu. Studije je završila 1957. godine, a kasnije je radila u struci, uključujući period života u Londonu.
Ljubav rođena iz prijateljstva
Borislava Pekića poznavala je iz viđenja još iz gimnazijskih dana, ali se njihov odnos razvio tek kasnije. Najpre su bili bliski prijatelji, a mnogo vremena provodili su u tada čuvenoj beogradskoj kafani „Trandafilović“.
– Sa Pekićem sam se prvo intenzivno družila. Skoro svakodnevno smo odlazili kod „Trandafilovića“. To nam je bila druga kuća. Nikad nismo imali puno para, tako da smo zajednički plaćali ono malo pića što bismo pili, sedeći do duboko u noć. Voleli smo da šetamo Knez Mihailovom, da boravimo na Adi Ciganliji.
Venčali su se 1958. godine, a godinu dana kasnije dobili su ćerku Aleksandru.
– Od prvog susreta me je osvojio inteligencijom, idejama i stavom. Mislim da je najznačajniji trenutak u mom životu bio onaj kada sam odlučila da on bude moj muž. Drugi je rođenje naše kćerke Aleksandre 1959. Niko nije mogao sa Pekićem da se uporedi. Imali smo veoma skladan život. Poštovala sam njegovo vreme pisanja, a on bi mi uvek pričao šta radi, čitao mi je delove napisanih tekstova, diskutovali smo o onome što ga muči. Ja sam bila njegov prvi čitalac.
Ljiljana nije bila samo supruga poznatog pisca. Bila je osoba kojoj je Pekić čitao tek nastale stranice, sa kojom je razgovarao o dilemama i proveravao ideje. Njihov odnos počivao je na bliskosti, međusobnom poštovanju i intelektualnom partnerstvu.
Ona je predložila odlazak iz Beograda
Pogledajte u galeriji njegove arhivske fotografije:
Iako je Pekić postajao sve cenjeniji književnik i za roman „Hodočašće Arsenija Njegovana“ dobio NIN-ovu nagradu, zbog političkih stavova i disidentske prošlosti neprestano se suočavao sa pritiscima.
Ljiljana je primetila da život u Beogradu, brojna druženja i javni događaji piscu oduzimaju vreme i mir potrebne za rad.
– Videla sam da život u Beogradu, druženja i učestvovanja u mnogim događajima ometaju njegov rad, pa sam mu predložila da odemo odavde.
Odlazak nije bio jednostavan. Država je Pekiću oduzela pasoš, pa je Ljiljana sa ćerkom najpre sama otišla u London. Tek kasnije im se pridružio i Borislav.
U Velikoj Britaniji proveli su 22 godine. Ljiljana je radila u projektantskom birou, dok je Pekić dobio mir da se potpuno posveti književnosti. Njihov londonski dom posećivali su pisci i intelektualci poput Danila Kiša, Borislava Mihajlovića Mihiza, Filipa Davida i Dobrice Ćosića.
– Tamo smo proveli divne 22 godine. Imala sam posao koji sam volela, dok se Pekić borio sa svojim temama i bio zadovoljan što može nesmetano da piše. Kad nisam provodila vreme sa Pekićem, ili u projektantskom birou, uživala sam da slikam, čitam, da se bavim keramikom, vitražima, idem u pozorište, na koncerte. Borislav je bio veliki demokrata, i u privatnom i u javnom životu. Samo je zahtevao mir dok radi, a za sve ostalo smo se dogovarali.
Posvetila život njegovoj zaostavštini
Borislav Pekić preminuo je 1992. godine u Londonu od raka pluća. Nakon njegove smrti Ljiljana je preuzela brigu o rukopisima, dnevnicima, pismima, beleškama i neobjavljenim tekstovima.
Godinu dana kasnije osnovala je Fond „Borislav Pekić“, posvećen očuvanju njegovog književnog i neknjiževnog nasleđa, ali i podršci novim piscima.
Zajedno sa ćerkom Aleksandrom i unukom Mari-Luiz radila je na digitalizaciji građe, pripremala zaostavštinu za objavljivanje i vodila internet stranice na kojima su Pekićevi tekstovi nastavili da žive.
– Aleksandra i Mari-Luiz pomažu mi i svim srcem učestvuju u pripremama Pekićeve zaostavštine i promovisanju njegovih dela. Shvatile smo neverovatnu činjenicu: 70 odsto čitalaca dela Bore Pekića jesu žene. Žao mi je što on danas nije sa nama, da oseti barem malo od te ogromne ljubavi koju mu pružaju čitaoci i poštovaoci njegove misli, filozofije i politike. Mislim da se negde odozgo smeši na tri ženske generacije Pekićevih, koje se sa puno entuzijazma staraju o njegovim delima.
(Kurir.rs/"Glorija"/Jelena Milinčić/fenomeni.me)
Video: Spomen kuća Branislava Pekića